Naša "oprana" istorija kakvu ne poznajemo, jer su nas lagale crvene ustaše
 

    PREDGOVOR

U ratu i ljubavi sve je dozvoljeno. Ovo praiskonsko, nepisano pravilo, važilo je i u Drugom svetskom ratu, za sve zaraćene strane, pa tako i za partizane i četnike. Konkretizovano prema naslovu ovog rada, a pod uslovom da reč "saradnja" uzmemo u njenom najširem smislu - to znači da su i jedni i drugi sarađivali sa svim formacijama na tlu okupirane Kraljevine Jugoslavije, kao i međusobno. Naravno, kao i svako drugo pravilo, i ovo je imalo jedan izuzetak "četnici nikada nisu sarađivali sa ustašama”. Mada je navodna saradnja četnika i ustaša opšte mesto komunističke literature, o njoj doslovce ne postoji niti jedan jedini dokument. Razlog ovome jednostavan je "hrvatsko-muslimanske ustaške formacije osnovane su da bi ubijale Srbe, a među njima i porodice četnika". Četnici su, s druge strane, digli ustanak upravo zato da bi zaštitili svoje porodice...

Немате инсталиран Плагин за то не видите овај филм!
Slavlje na ulicama - Nemci ulaze u Zagreb 10. aprila 1941
 

U okviru nacističke "Nezavisne Države Hrvatske" delovale su dve osnovne formacije "domobrani i ustaše”. Prvi su smatrani, uslovno rečeno, regularnom vojskom, kao i blažom varijantom u vezi zločina, dok su ustaše bile neregularne formacije podređene direktno poglavniku Anti Paveliću. To ne znači da u genocidu nad Srbima nisu učestvovali i domobrani. Naprotiv, u genocidu su učestvovali i oni, kao i hrvatska policija, lokalne vlasti, grupe civila, itd, a naročito sveštenstvo. U raspisu svim komandanima od 15. oktobra 1943. godine Draža je upravo hrvatsko sveštenstvo označio najodgovornijim za zločine nad Srbima, rekavši, pored ostalog "U 1941. godini Hrvati su izdali našu vojsku i čitave divizije predali Nemcima. Posle toga Pavelićevi Hrvati poklali su 700.000 Srba, ljudi, žena i dece na najsvirepiji način. Pavelićevi Hrvati znaju šta ih čeka, a isto tako i katolička crkva koja je predvodila u ubijanju Srba”. 1 Ovu ideju, o najvećoj odgovornosti hrvatske katoličke crkve, u naše vreme najbolje je obradio italijanski istoričar specijalizovan za Vatikan, Marko Aurelio, u dvema "Nadbiskup genocida" (odnosi se na Alojzija Stepinca, prvog čoveka katoličke crkve u Hrvatskoj) i "Bog je s nama". Elem, kako su četnici naspram sebe imali desetak neprijateljskih formacija, sem gole snage morali su primenjivati i taktiku. U depeši od 22. decembra 1942. godine Draža je ovim povodom pisao Jugoslovenskoj vladi u Londonu "Usled velikog broja neprijatelja, težimo da tučemo jednog po jednog. Borba protiv svih njih odjednom bila bi uzaludna i bezuspešna”. 2 Najpogodnijim za političku akciju, pored Italijana, smatrani su domobrani, zbog veoma niske borbene vrednosti. I zaista, što milom što silom, mnoge njihove bataljone (satnije), po pravilu one udaljene od Zagreba, četnici su privoleli na saradnju. čak je postojao dogovor da domobranske jedinice iz Istočne Bosne pređu na stranu četnika u trenutku savezničkog iskrcavanja na Jadran. Tako su sa domobranima, kao i sa predstavnicima lokalnih hrvatskih vlasti (župnicima), četnici, od kad su ih komunisti proleća 1942. godine napali u leđa, napustivši zajednički odbrambeni front protiv Hrvata - potpisali niz sporazuma. Međutim, ti sporazumi nikada nisu obuhvatali ustaše, što komunistički istoričari po pravili prećutkuju. Primera radi, u izveštaju od 13. oktobra 1942. godine, general Fortner, komandant 718. nemačke posadne divizije, o četnicima u “Nezavisnoj Državi Hrvatskoj” piše "četnici uopšte nisu za ozbiljne protivnike uzimali hrvatske domobrane, nego su ih delimično čak i trpeli na svojoj teritoriji. Nasuprot tome, nastavljali su svim sredstvima ogorčenu borbu protiv ustaša...”.

Немате инсталиран Плагин за то не видите овај филм!
Pavelić u ustaškom saboru

 Sporazumi (četnika i domobrana - prim. aut) se više ne uzimaju ozbiljno. Ovde polako ali sigurno ponovo počinje ratno stanje između četnika i hrvatskih domobrana. Između četnika i ustaša nije nikad ni prestajalo. 3 Strategiju prema Hrvatima, posle izdaje komunista, četnici su utvrdili na konferenciji svih odreda sa leve obale Vrbasa, održanoj 7. juna 1942. godine. Prema rečima advokatskog pripravnika Branislava Lazičića, šefa propagande Komande Bosanskih četničkih odreda, napad komunista  “prisilio je vođe vojno-četničkih odreda da se osiguraju bar prema Hrvatima i da na taj način zaštite narod od daljšeg klanja". 4 Lazičiću, međutim, nije bilo po volji što se u potpisanim sporazumima formalno priznaje “Nezavisna Država Hrvatska" , koja "ne priznaje srpski narod". On je rekao da je to učinjeno iz nevolje, krivicom komunista, a da Hrvati za svoja nedela "moraju platiti kad-tad". U raspravi koja je usledila svi učesnici konferencije složili su se u osnovnim pitanjima odnosa prema Hrvatima. Prvo, do potpisivanja sporazuma došlo je zato što su komunisti izazvali građanski rat i time doveli u pitanje opstanak Srba na teritoriji "Nezavisne Države Hrvatske". U trenutku kada su jedinstvene srpske ustaničke grupe postigle najveći vojnički uspeh, partizani su napustili svoje položaje prema Hrvatima i napali četnike. Videvši da se protiv njih partizani više ne bore, četnike istovremeno napadaju i Hrvati, pa je tako srpsko civilno stanovništvo ponovo bilo izloženo genocidu (početkom proleća 1942. godine). Genocid je zaustavljen četničkim nagodbama sa Hrvatima. Drugo, priznavanje "Nezavisne Države Hrvatske " je formalno, a ne suštinska stvar. Bez izuzetka četnički komandanti su se složili da Hrvatima ne treba verovati. Treće, cilj potpisanih sporazuma bio je izvlačenje "mnogobrojnih Srba koji su trunuli po hrvatskim zatvorima" , kao i spašavanje naroda od propadanja u zbegovima. Po pitanju zbegova, Lazar Tešanović je rekao "Imao sam 11 sela koja su bila izbačena iz svojih domova, a sve su to sela koja su nas hranila. Taj narod trebalo je spasti, a kavgu su zametnuli komunisti. Ovim potpisom sav je taj narod vraćen na svoje mesto i time se to (potpis) može pravdati. Ako smo se borili, borili smo se za narod, i ja ni ovo nisam učinio protiv volje naroda, nego baš zato što je to bilo narodna potreba i što je to narod hteo". četvrto, sporazumi su iskorišćavani za nabavku municije od Hrvata, "a ta će nam izgleda trebati baš za njih", kako je to rekao poručnik Marčetić. Ovo pitanje obrazložio je potporučnik Uroš Drenović "U pogledu akcije protiv Hrvata prosta je stvar - dokle je jak vanjski front, mi ne možemo ništa, jer će im njihovi saveznici (Nemci) pomoći i mi moramo biti oprezni... Sada je vreme kad narod treba nešto da radi, jer ja ne mogu lagati narodu da će nešto doći i da će neko poslati, i ja računam samo sa onim što mi imamo... Mi moramo što dalje izigravati ovu politiku, dok ne pukne front, a onda...”. Peto, jednoglasno je odbačen Drenovićev predlog da se od Hrvata, pored municije, uzima i novac. "To se tiče novca, ja stojim na stanovištu da sada od Hrvata treba uzeti sve što se može", rekao je Drenović, izazvavši negodovanje ostalih komandanata, koji su se složili "da bi to stvarno značilo biti plaćenik". Šesto, u sukobu sa partizanima" treba štedeti živote Srba boraca". četnici su sebi stavili u zadatak da ove nesrećnike privuku propagandom, da bi tako ojačali svoje snage "za konačni obračun sa Hrvatima". 5 Prema ovako utvrđenoj strategiji, dva dana potom komandant Bosanskih četničkih odreda, Rade Radić, u Banjaluci potpisuje sporazum sa predstavnicima hrvatskih civilnih i vojnih vlasti, velikim županom dr Petrom Gvozdićem i domobranskim pukovnikom Ivanom Brozovićem. Najvažnije stavke sporazuma su sledeće "Pripadnici četničkih postrojbi (vojno četničkog odreda "Borja") sa prostorije... priznaju vrhovništvo Nezavisne Države Hrvatske...”. Predstavnici četničkih postrojbi stavljaju sledeće primjedbe: a) ...Žitelji sa označenog područja žele imati upravu svojih obćina... b) Da u vezi sa hrvatskim oružanim snagama sudjeluju dobrovoljno na suzbijanju i uništavanju komunističko-boljševičkih bandi, te da u tu svrhu zadrže oružje. c) Da se vraćenom pučanstvu, koje pokaže privrženost prema državi i državnim vlastima, pruži državna potpora, kao i nadoknadi šteta učinjena u toku operacije... d) Da obitelji čiji su hranioci u zarobljeništvu, a koji ne pripadaju Komunističkoj partiji, dobijaju potporu u smislu postojećih odredaba i to na ženu po 16 kuna, a za dijete po 10 kuna dnevno... f) Da se omogući pravoslavnom življu prednjeg područja, u koliko bude ispravnog vladanja, zaposlenje i zarada na državnim i drugim javnim radovima. g) Da se stanovništvu pravoslavne vjere zajamči potpuno slobodno ispovjedanje njihove vjere u smislu postojećih zakona. h) Da se dozvoli ulazak u grad žiteljima pravoslavne vjere radi podmirenja svojih životnih potreba. Gore imenovani predstavnici hrvatske državne vlasti prihvaćaju gornje primjedbe navedenog predstavnika četničkih postrojba, s tim, da će hrvatska oružana snaga kao i građanske vlasti pružiti pravoslavnom življu punu zaštitu slobode, sigurnosti i njihove imovine... 6 Sporazum je dopunjen 14. juna u Prnjavoru, tako što su, za taj deo Bosne pod kontrolom Borjanskog četničkog odreda, precizno "utvrđene granice". Srbi su mogli prelaziti granicu samo sa propusnicama overenim od strane četničkih komandanata, a Hrvati sa propusnicama koje je overavao komandant domobranskih trupa u Derventi i Prnjavoru. 7 Na ovaj način četnici su stvorili slobodnu srpsku teritoriju. Na konferenciji komandanata šest najvećih četničkih jedinica iz Zapadne i Centralne Bosne, održanoj 1. i 2. jula 1942. u Grabskoj ispod Trebave, odlučeno je da se "priznaju svi ugovori zaključeni između pojedinih četničkih odreda i NDH". Odredima koji još nisu sklopili sporazume sa "Nezavisnom Državom Hrvatskom" , preporučeno je da to učine. Zadatak da postavi "referenta za odnose prema NDH", tj. oficira za vezu, dobio je potporučnik Uroš Drenović. U vezi zločina koje su prema Srbima činili muslimani, zaključeno je sledeće: Ima veliki broj muslimana koji nisu vršili nikakvog nasilja prema Srbima, pa prema tome pitanje odgovornosti muslimana ne treba generalizovati, nego treba stati na stanovište, da se pronađu i kazne samo oni muslimani, čija se krivica nesumnjivo može dokazati, a svi ostali da se poštede bilo kakvih represalija od strane četnika, a u svakom slučaju da se poštede muslimanska deca i žene, jer svi

učesnici (konferencije) smatraju da se moramo rukovoditi najosnovnijim principima humaniteta i pravičnosti pa, prema tome, onaj koji nije kriv ne treba ni da strada. U odnosu prema partizanima usvojen je ovaj stav: U partizanskim redovima nalazi se veliki procenat Srba zavedenih komunističkom propagandom, koji stvarno nisu komunisti, pa bi ih bilo moguće povratiti, pa radi toga ukoliko bi koji od takvih bio zarobljen prilikom sukoba sa partizanima, treba mu poštedeti život, a ukoliko protiv kojega od njih postoji dokaz, da je počinio zločine prema srpskom narodu, treba ga uputiti u Glavni štab (Bosanskih četničkih odreda), koji će ga predati sudu (tada osnovanom pri tom štabu - prim. aut), a ovaj će rešiti kakvu kaznu zaslužuje prema počinjenoj krivici. 8 četnički sporazumi sa Hrvatima ispunili su svoj osnovni cilj "zaštitu Srba od pokolja i jačanje srpskih snaga za nanošenje odlučujućeg udarca neprijatelju u poslednjoj fazi rata, u očekivanom sadejstvu sa Zapadnim saveznicima. U nekim slučajevima, sporazumi su po Srbe bili veoma povoljni, poput onog koji je 13. maja 1942. u Banjaluci potpisan za područja između Vrbasa i Sane. Tada je lokalni hrvatski komandant, potpukovnik Bučar, svom ljudstvu izdao sledeću zapovest "Počev sa 15. svibnjom imaju se prekinuti sva neprijateljstva prema četnicima označenog područja. Zabraniti svako pucanje na četničke postojbe ili stanovništvo - ovo se naročito odnosi na dobrovoljce sela Kijevo, Palanka (Tomina), Stratinska i Škrljovita, koji čak pucaju i na mirno stanovništvo koje na poljima radi. Isto važi i za Vrhpolje i Prhovo, koje bez ikakvog razloga pucaju na seljake preko Sane, pa čak i na stoku. Prema tome, neprijateljstva se imaju nastaviti samo prema partizanima (komunistima), koji imaju crvene zvijezde na kapama... 9 Do zabune u vezi sa ovim sporazumima dolazi i zbog sklonosti da se sve hrvatske oružane snage nazivaju ustašama. Kao što ćemo videti, to je u jednoj depeši učinio i Draža, mada je u svojim naredbama pravio razliku između ustaša i domobrana: uvek je naređivao da se prvi tuku, "gde god se nađu", 10 dok je druge pokušavao da neutrališe političkim merama. I posle potpisivanja sporazuma sa "Nezavisnom Državom Hrvatskom", Srbi su bili na oprezu, kako su govorili, "prema Hrvatima", a svakako posebno prema ustašama. Crna legija je, primera radi, napala Bosanski Kobaš, iako se sporazum koji je potpisao Rade Radić odnosio i na ovo selo. Napad je odbijen protivudarom Motajičkog četničkog odreda Nikole Forkape. 11 S druge strane, dešavalo se da i četnički odredi krše sporazume. Tako je na Ozrenu napadnuta hrvatska straža, da bi joj bio otet jedan puškomitraljez. Na pomenutoj konferenciji u Kulašima, prota Sava Božić je osudio ovaj čin "Na taj način jedan neodgovoran čovek može da nas sve uvede u borbu, a ne znamo kako bi se ta borba svršila, pa bi svi mogli nastradati" , rekao je on. 12 I Hrvati su imali svoje skrivene ciljeve u vezi sporazuma sa četnicima, o čemu je Draža pisao vladi u Londonu depešom od 5. avgusta 1942 "Ustaše u Bosni pokušavaju da se sporazumeju sa četnicima, težeći da ih izigraju i razoružaju.

Potrebno je preko radija istaći ovu opasnost po četnike! 13 Ipak, Hrvati nisu ostvarili ove svoje namere. Njihove lokalne vlasti za Usoru i Soli javljale su Zagrebu 12. novembra 1942. sledeće "Što se tiče držanja četnika u ovim krajevima, ono nije bilo podnošljivo ni kod onih koji su potpisali ugovor, a kamoli kod onih sa kojima pregovori nisu uopšte vođeni". Zbog takvog izveštaja, "Vrhovno oružničko zapovjedništvo NDH" zaključilo je 12. decembra da "četnici postaju svakog dana sve drskiji", uz napomenu "Iz svega se razbire da su ovi sporazumi sa četnicima bez ikakve vrijednosti". 14 U stvari, bez ikakve vrednosti za nacističku hrvatsku državu, dok su za Srbe bili itekako korisni. Prema nemačkim izveštajima, četničke zone bile su zatvorene za Nemce, ustaše i domobrane. O tome je marta 1943. javljao SA pukovnik Rekvard "Nema ni govora o nekom uticaju hrvatske vlade u krajevima u kojima oni (četnici - prim. aut) vladaju. Naprotiv, četnici su svoje krajeve hermetički zatvorili i čak su tražili propusnice od nemačkih oficira. Hrvatski činovnici i vojnici mogu stupiti u te krajeve samo s opasnošću po život”. 15 Jedan SS oficir pisao je godinu dana kasnije kako Srbi u severoistočnoj Bosni "jako cene i štite" četnike. 16 Kao na onoj konferenciji od 7. juna 1942, Drenovićev podešen nastup prema Hrvatima i kasnije je nailazio na kritike četničkih komandanata. Tako, major Slavoljub Vranješević, komandant Komande Zapadne Bosne (formacije ilegalne i prema Hrvatima i prema Nemcima), 3. februara 1943. godine izveštava majora Zaharija Ostojića, komandanta Istaknutog dela Vrhovne komande "Drenović je slao poklonstvenu deputaciju u ime Bosanske Krajine da izjavi lojalnost poglavniku i vladici Termogenu u Zagreb. Večito je sa Hrvatima i Nemcima u Banjaluci. 17 Dražin opšti stav po pitanju mnogobrojnih srpskih neprijatelja, koji je ponavljao u više navrata, bio je jednostavan "Koristiti sve protiv svih" , pisao je on na primer majoru Petru Baćoviću, komandantu Operativnih jedinica Istočne Bosne i Hercegovine, 15. februara 1943. godine.

18 Drenović je, pak, od Draže dobijao kritike, jer je preterivao u tome. Draža je tražio diskreciju, pre svega zbog nedobronamernih Zapadnih saveznika. Takođe je zabranjivao apsolutno svaki dodir sa ustašama, naređujući da se oni uništavaju svuda i u svakoj prilici. Uistinu, kao što je već naglašeno, nije poznat ni jedan dokument o saradnji četnika i ustaša - ni nemački, ni četnički, ni komunistički, sem njihovih uobičajenih poštapalica, pisanih radi propagande. Međutim, kao oficir isturen prema Hrvatima, Drenović je često odlazio u Banjaluku. Njegova slika za stolom u kafani hotela "Bosna", sa trojicom domobrana i jednim ustašom, spada u red najviše objavljivanih fotografija iz Drugog svetskog rata na našem tlu, naravno bez davanja celovite slike događaja. A te noći, po prvom Drenovićevom silasku u Banjaluku, Srbi su prvi put mirno spavali, još od početka rata. Pojava ovog dvometraša opasnog izgleda, i još mnogih njemu sličnih četnika na okolnim brdima, najzad je donela dozu smirenja među srpski živalj, koji je, do tada, samo blagodareći prisustvu nemačkih trupa spašen od potpunog istreblješa. Može biti da bi Drenović, u slučaju povoljnog ishoda rata, bio izveden pred vojni sud. Njegova odbrana svakako bi se pozivala na sledeće činjenice "prvo, tu, gde su delovale Drenovićeve jedinice, srpski živalj je spašen od Hrvata - drugo, postojalo je Dražino naređenje o "korišćešu svih protiv svih" - treće, njega je Komanda Bosanskih odreda odredila za kontakte sa Hrvatima u vezi potpisanih sporazuma, a on taj zadatak nije mogao izvršavati bez odlazaka u varoši. Ali, kako je Drenović mogao da ide u Banjaluku, i kako su uopšte Bosanski četnički odredi mogli da potpisuju sporazume sa domobranima, kao delom nemačke ratne mašinerije - kada su istovremeno Nemci svim silama nastojali da pronađu i likvidiraju Dražu i kada su svakodnevno hapsili i streljali "DM pristalice" Tako, što ni domobrani, kao ni Nemci, nisu znali da se ove formacije, kao i sam Drenović, nalaze pod Dražinom komandom. Postojale su, dakle, dve vrste četnika "legalni (u odnosu na okupatore i kvislinge) i ilegalni. Još po propasti ustanka 1941. godine Draža je naredio legalizaciju dela trupa, kao vid ubacivanja svojih ljudi u neprijateljske redove. Ubacivanje svojih ljudi među neprijatelje je uobičajena pojava u istoriji ratova. Ali, teško se može naći primer ubacivanja tako velikog broja oficira i vojnika, kao što se to desilo u italijanskoj okupacionoj zoni, pa i u Srbiji, krajem 1941. i početkom 1942. godine. Dražina ideja pokazala se uspešnom zbog povoljnih okolnosti, jer je okupator dozvolio formiranje, ili je tolerisao postojanje, formacija sastavljenih od domaćeg stanovništva. Na nemačkoj okupacionoj zoni u Srbiji to su bili Pećančevi četnici, nedićevci i ljotićevci.

Dok su se prve dve formacije, a pre svega Nedićeva, pokazale veoma pogodnim za sprovođenje taktike legalizacije, sa vernim nemačkim saveznicima ljotićevcima to nije bio slučaj. Prema tome, naredba nekoj jedinici da se legalizuje značila je da ona privremeno stupi u druge formacije, na primer u nedićevce, i formalno stane pod tuđu komandu. Za to vreme, ta jedinica bi ostajala u tajnoj vezi sa Dražom i izvršavala njegove zadatke. Operacija je utoliko lakše uspevala, ukoliko su u toj drugoj formaciji postojali oficiri naklonjeni četnicima, ili, još bolje, ako su tajno radili za četnike. Najpoznatiji je primer potpukovnika Milana Kalabića, oca Nikole Kalabića, koji je bio komandant najveće jedinice "Srpske državne straže" generala Milana Nedića (tzv. nedićevci). Preko Milana Kalabića legalizovali su se mnogi četnici, ali je on to na kraju platio glavom, kada su ga Nemci otkrili. Neki istoričari, poput Dejvida Martina, smatraju da je saradnja nedićevaca i četnika - naročito ispoljena kroz legalizaciju - došla isto onako prirodno kao, na zapadu, saradnja ustaša i komunista. U oba slučaja osnov je u pripadnosti istoj naciji. Nedićevci i četnici našli su se kao Srbi, a često i komšije, prijatelji ili rođaci. Ustaše i partizanske vođe bili su Hrvati, a sem toga u velikom broju slučajeva i prijatelji iz predratnih jugoslovenskih zatvora, u kojima su delili ćelije kao politički osuđenici. Četnici legalizovani u odredima generala Milana Nedića imali su zadatak da se snabdeju oružjem i municijom, pa da se zatim, u zgodan čas, vrate u šumu. Legalizovanim oficirima specijalni zadatak bila je obaveštajna služba. Prva Dražina naređenja o legalizaciji nisu sačuvana, ili su data usmeno. Ipak, postoje mnoga dokumenta iz kojih se vidi njegov stav. Na primer, u radio depeši komandantu Mlavskog korpusa kapetanu Siniši Ocokoljiću Pazarcu, od 29. juna 1942. godine, Draža naređuje "U cilju prikrivanja odreda i sprečavanja razoružanja dozvoljene sve prevare. U krajnjem slučaju uzmite Pećančevu firmu“. 19 Potpukovniku Dragoslavu Pavloviću, delegatu Vrhovne komande u pojedinim sektorima, 24. avgusta 1942. Draža piše "Legalizovanim saopštiti da budu na oprezu jer će Nemci hapsiti sve. Neka zapaze trenutak i na vreme se bace u šumu. Neprijatelj treba da bude prevaren, a ne oni”. 20 Kapetanu Ocokoljiću Draža na ovu temu piše i 8. septembra 1942. godine "Legalni delovi po potrebi pretvaraju se u ilegalne delove. Služe za prevaru, a ne za korist neprijatelju."

21 Kada su majoru Radoslavu Đuriću (šifra "Herman" ), komandantu Južne Srbije, italijanske okupacione snage sa Kosova i Metohije ponudile saradnju, Draža mu je 17. novembra 1942. godine odgovorio "Italijani svuda pokušavaju da dođu u vezu sa našim ljudima. Težnja im je da koriste naše ljude za svoje ciljeve. Mi samo da ih koristimo da se dočepamo oružja. U razgovorima sa njima držati čisto nacionalnu liniju. Nikakva milicija za njihov račun... Iskoristimo ih samo radi oružja, ali da se Arnautima ne daje, jer oni naoružavaju i njih, a to je protivu nas. Prevarimo ih da dođemo do cilja. Oni su lukavi, budimo još lukaviji." Herman lično ne ide na sastanak. 22 Legalizacija je, međutim, vremenom pokazala i svoje negativne strane. Legalizovano ljudstvo prevedeno je iz ratnog u mirnodopsko stanje, iz planinskih logora u život u krugu porodice (oficiri) ili u kasarni, sa redovnim platama. Deo ljudstva nije bio sklon da iz te pozicije izvršava zadatke zbog kojih je legalizovan, a zbog kojih se lako gubila glava. Zato je Draža, nizom naredbi, nastojao da ih trgne iz letargije. Tako u šegovom raspisu svim komandantima od 28. avgusta 1942. godine, stoji "Saopštite svima legalizovanim odredima sledeće" Mnogi legalizovani odredi zaboravili su da je sada rat i da je njihova legalizacija samo maska za podzemni rad. Novac i ugodan život raznežio je mnoge koji misle da tako sačekaju kraj rata pa da posle samo izvlače koristi. Neka se zna da se o svakome vodi računa. Naređujem da svi legalizovani odredi najenergičnije unište komuniste na svojim prostoriama. Dalje da naše šumske odrede pomažu na svakom koraku, novcem, hranom, municijom, oružjem kao i u izvođenju organizacije i tajne propagande.

23 Nedugo potom, 8. septembra, usledila je još jedna opomena, uz naređenje za obavezno formiranje letećih ilegalnih jedinica na terenima svih brigada "U mnogim našim krajevima oseća se zastoj u radu. Mnogi legalizovani delovi prešli u mirnodopski život. Mnogi zaboravili da je rat i da neprijatelja ima mnogo i svuda. Naređujem da svi komandanti brigada organizuju leteće jedinice kako će biti za svakog naređeno. Ove jedinice ne mogu biti legalne. Njihovo je mesto šuma i planina. Njihova akcija brza i odlučna, protiv svih i svakoga. Legalni delovi da im posluže kao baza za snabdevanje i prikrivanje, kao grom ove jedinice ima da uništavaju narodne izdajnike i sve unutrašnje neprijatelje, ljotićevce, komuniste, Pećančeve... Pred događajima koji nastupaju, ovi leteći delovi poslužiće kao jezgro za mobilizaciju svih snaga brigada. 24 U depeši generalu Miroslavu Trifunoviću, komandantu Srbije, Draža 21. novembra 1942. piše "Od legalizovanih oficira skoro više nemamo koristi."

Zato ih pojedini komandanti pozivaju da se odmetnu, ali oni se obično ne odazivaju jer misle da je glavno samo da se upišu kod nas, a da žive i dalje u mestima (gradovima)". 25 Istog dana Draža je poslao "raspis svima u Srbiji" Legalni oficiri u masi ne rade ništa za nas. često su korisniji Nemcima više nego nama. Neka komandanti na terenu vode o tome računa i upisuju takve u crne knjige, a naročito one koji neće da se odazivaju našim pozivima za saradnju. Saopštite svima legalizovanim. Neka im se skrene pažnja da se karijera stiče u borbi. 26 Početkom 1943. godine legalizovano ljudstvo u Srbiji već je bilo retkost. Mnogi nedićevci i dalje su radili za četnike, da bi u poslednjoj fazi rata sve jedinice generala Milana Nedića prešle pod komandu generala Draže Mihailovića. Legalizacija u Srbiji, na nemačkoj okupacionoj zoni, smatrana je jednim od najtežih ratnih zadataka. Mnoge legalizovane četnike, čim bi otkrili da su pod Dražinom komandom, Nemci su svirepo mučili i ubijali. Major Ljuba Jovanović Patak i potporučnik Radomir Petrović Kent otišli su krajem 1941. na Ravnu Goru, sa molbom Draži da ih uputi u Bosnu, radi borbe protiv ustaša. O tome Kent svedoči "Kada je došao kod mene (posle raporta kod Draže), Ljuba je bio malo uzbuđen i nervozan, što nije bilo u njegovoj prirodi. Obojica smo se plašili da nas čiča ne pošalje na neku drugu stranu umesto u Bosnu. Bojali smo se Južne Srbije. Slutnja nas nije izdala. Na pitanje zašto su se toliko bojali legalizacije, Kent odgovara "Jer je to bila najgora stvar. Nemci su ovaj vid našeg lukavstva smatrali najvećom prevarom i najstrožije kažnjavali. Da su nas pohvatali, u svakom slučaju bismo visili na ćiriličnom slovu "G". I danas ga pamtim, Nemci ga nisu pomerali sa brda Kraljica iznad Zaječara. Smrti se nisam plašio, ali sam se plašio vešala. 27 Kent je vraćen u svoj rodni kraj, sa zadatkom da se legalizuje, a umesto njega u Bosnu odlazi poručnik Milorad Bulovan, sin fočanskog sveštenika. Bulovana su nedugo potom komunisti na prevaru zarobili i svirepo ubili. Zimu 1941/42. godine major Jovanović i potporučnik Petrović proveli su u kasarni u Zaječaru kao nedićevci, a onda su se, sa odabranim ljudstvom, koje su dobro naoružali i opremili, odmetnuli u šumu. Jovanović je postao komandant Timočkog korpusa, a Petrović njegove Boljevačke brigade. U italijanskoj okupacionoj zoni, međutim, legalizacija četnika bila je relativno jednostavna i zato prilično masovna.

Italijani najpre zaista nisu znali da su svi četnici legalizovani kod njih - Jevđević, Đujić, Baćović i ostali - pod Dražinom komandom. Potom su jedno vreme znali, ali su se pravili da ne znaju, da bi na kraju u svojim vezama sa četnicima potražili most za prelazak iz osovinskog u tabor Zapadnih saveznika. Šire obrazloženje taktike korišćenja "svih protiv svih", Draža je dao u pismu pukovniku Baji Stanišiću, komandantu Zetskih četničkih odreda, legalizovanom kod Italijana, od 9. marta 1943. godine "Mi radimo samo za sebe i nikog više - samo nas se tiču interesi Srba i buduće Jugoslavije - za postizanje cilja koristimo jednog neprijatelja protivu drugog, tačno onako, kao što i svi naši neprijatelji, bez razlike, rade - postići uspeh sa najmaše žrtava, ali podneti i najveće žrtve, ako je to potrebno za opštu stvar, sačuvati narod od svakog nepotrebnog izlaganja na domu. O svemu ovome vodi se računa. 28 U Istočnoj Bosni tokom 1942. godine bili su slabi ne samo domobrani, već i Nemci, pa ovde nije bilo potrebe za sporazumima ili legalizacijom. Na zapadu Bosne, međutim, sve neprijateljske formacije bile su jače "Nemci, ustaše, domobrani, kao i komunisti. Primirje koje su četnici potpisali sa domobranima važilo je i za Nemce. Jedna nemačka posadna divizija koja se tu nalazila imala je zadatak da čuva komunikacije i privredne objekte, pa je za operacije protiv komunističke" Bihaćke republike" angažovala ustaše i domobrane, ne znajući da komunisti, zapravo, i opstaju zahvaljujući njima. Tako su hrvatske operacije protiv komunista završavane, s jedne strane naoružavanjem komunista, a s druge uništavanjem srpskih sela. Videvši ovu igru komunista i hrvatskih formacija, komandant Bosanskih četničkih odreda Rade Radić poslao je poručnika Vukašina Marčetića, komandanta četničkog puka "Manjača" , na pregovore sa Nemcima u Banjaluci. U pismu koje je Marčetić nosio, Radić saopštava Nemcima kako se hrvatske trupe "redovno predaju sa naoružašem, bez otpora, što nam daje dokaza da su oni u velikoj meri naklonjeni komunistima i da ih žele da potpomognu u uništenju srpskog naroda". Sledi navođenje niza ovakvih slučajeva, iz kojih proizilazi zaključak da Nemci, šaljući Hrvate protiv komunista, zapravo komunistima šalju pojačanje. Dakle, umesto na Hrvate, u borbi protiv komunista nemačka komanda treba da se osloni na Srbe, koji su "u ogromnoj većini protiv komunistički raspoloženi", ali su sputani iz dva razloga. Prvo, srpski narod nije dovoljno naoružan. Drugo, najveći broj srpskih vojnika, uprkos potpisanim sporazumima o primirju, i dalje je raspoređen prema Hrvatima.

"Silom činjenica, koje se svakodnevno ponavljaju, sa strane hrvatskih vlasti a naročito ustaša, primorani smo da najveći deo svojih snaga zadržimo na svojim sektorima, da bi zaštitili svoje domove, decu i žene od zločina ustaša", piše Radić. Zato je Nemcima upućen predlog da se razoružaju hrvatske jedinice, "a naročito ustaške formacije" , kako bi se to oružje ustupilo Srbima, koji će potom "voditi uspešne borbe protiv komunista". 29 Iz Radićevog izveštaja Glavnom štabu Bosanskih četničkih odreda, pisanog četiri dana kasnije, 31. avgusta 1942, vidi se da je ovakav nastup prema Nemcima donekle urodio plodom. Doznavši za četničke namere, hrvatski general Brozanić - "taj pas", kako ga naziva Radić - pokušao je da ubedi Nemce da ne daju municiju četnicima. Brozanićevo obrazložeše bilo je da su četnici već dobili ogromne količine municije i da oni, zapravo, sada stvaraju zalihe "za onaj dan", tj. za dan ustanka protiv okupatora. Nemci su, međutim, naterali Hrvate da daju municiju četnicima, o čemu Radić izveštava "Ipak, uspeli smo i Hrvati će morati da pošalju municiju za 2.000 četnika i sva automatska oruđa-bacače.

Razume se da ćemo od ovoga u prvom redu gledati da ostavimo nešto za onaj dan, koji nam je danas saopšten. Nemcima smo rekli, da nam za Hrvate nije potrebna municija, već samo motke, sa kojima smo im oteli i oružje kojim su danas naoružani svi četnički odredi. Razume se, da nam sada Nemci, momentalno poklanjaju više pažnje nego Hrvatima, kako se to jasno da primetiti, - ali znamo dokle bi nas dovela i njihova pažnja, ako bi, ne daj Bože, sa njima morali da produžimo poznanstvo i dodir. 30 Opšta Radićeva strategija bila je da komuniste unište četnici, kako bi "time sprečili ofanzivne akcije Nemaca, kao nepotrebne, pošto nije teško zamisliti kako bi se provelo stanovništvo i imovina kuda bi prošli Nemci a za njima Hrvati, pa eventualno i ustaše" . Donekle, četnici u Zapadnoj Bosni su uspeli da se nametnu Nemcima i ostvare svoje ciljeve. Tih dana, oni su zamenili nemačke trupe u Kadinoj Vodi. Odatle je nemačka artiljerija nasumice tukla srpska sela u kojima su se nalazili partizani. Ali, osvajanje one pozicije koju su četnici u južnijim krajevima imali kod Italijana, nije bilo moguće. U ovo doba, sredinom 1942. godine, četnički odredi sa zapada Bosne još nisu bili uključeni u Dražinu organizaciju, pre svega zbog fizičke udaljenosti. Kada se to uskoro desilo, njihova veza sa Dražom morala je biti skrivana po svaku cenu, da bi što duže opstala politika čuvanja srpskog naroda od brojnih neprijatelja, koja je do tada, na četničkim teritorijama, dala odlične rezultate.

Dakle, osnovna činjenica u vezi onih nekoliko desetina fotografija Radeta Radića, Uroša Drenovića i drugih četnika iz ovih krajeva, na kojima se oni nalaze zajedno sa Nemcima i domobranima - jeste da Nemci i domobrani nisu znali za njihovu pripadnost Dražinom četničkom pokretu. Kod komunista je, kao što ćemo videti, situacija bila dijametralno suprotna "sve njihove veze sa Nemcima, ustašama i domobrana išle su direktno preko Vrhovnog štaba i Centralnog komiteta Komunističke partije. Ni u jednom slučaju nema dileme s kim se razgovara, niti su komunisti stvarali neku vrstu posebnih formacija za odnose sa osovinskim trupama. A osnovna činjenica u vezi dodira, ma koje vrste, četnika i partizana sa drugim formacijama, jeste sledeća. Svi pregovori, dogovori, sporazumi i ostali kontakti koje su imali četnici, svodili su se na to da srpski narod iz njih izvuče neku korist. Sve što su radili komunisti sa ustašama, Nemcima domobranima, balistima i ostalima - imalo je za cilj prigrabljivanje koristi u ostvarenju osnovnog ratnog cilja, a to je borba za vlast. Kontakti komunista sa osovinskim formacijama išli su, dakle, na štetu srpskog naroda, jer je i sama delatnost komunista nosila katastrofalne posledice. Na primer, saradnja četnika sa domobranima uvek je značila da se sa tog sektora srpski živalj više neće odvoditi u koncentracioni logor Jasenovac - sem ako ustaše, koje ta saradnja nije tangirala, ne uspeju da savladaju četnike i prodru do srpskih sela. S druge strane, saradnja partizana sa ustašama, pa i sa domobranima, po pravilu je dovodila do teških pokolja srpskog stanovništva. Saradnja četnika sa Nemcima u Zapadnoj Bosni svodila se na anuliranje saradnje ustaša i partizana, radi zaštite srpskog naroda od ove koalicije. Saradnja partizana sa Nemcima od marta do maja 1943. godine imala je za cilj udruživaše protiv četnika i Zapadnih saveznika prilikom njihovog očekivanog iskrcavanja na Jadran, što je po Srbe, kao i po ostale narode na Balkanu, nosilo katastrofalne posledice. Saradnju četnika sa Zapadnim saveznicima nosio je talas oduševlješa u borbi za slobodu i demokratiju, kao i ubeđeše da se na taj način rat skraćuje i žrtve umašuju. Saradnja komunista sa Zapadnim saveznicima usledila je upravo onog časa kada su zapadne sile prekršile sve međunarodne norme, mešanjem u unutrašnje stvari Kraljevine Jugoslavije na do tada neviđeni način, i kada su srpski narod izdvojile od svih ostalih evropskih naroda. Dok su Srbi, preko četničkog pokreta, davali veći doprinos borbi protiv Sila osovine nego drugi narodi u okupiranoj Evropi, Zapadni saveznici su i dalje tražili nova zalaganja i nove žrtve samo od Srba. Četnici to nisu prihvatili, dok komunisti, kao nesrbi, jesu - doduše samo formalno, jer su i dalje kao osnovni ratni cilj imali borbu za vlast, dakle borbu protiv četnika, a ne protiv Sila osovine.

IZVORI su iz zaključane "crvene arhive"

1 AVII, čA, K-279, reg. br. 6\1.

2 R. i ?. Knežević, Sloboda ili smrt, 858-859.

3 Zbornik dokumenata, tom XII, " 2, 788-789.

4 Zbornik dokumenata, tom XII, " 1, 312.

5 Zbornik dokumenata, tom XII, " 1, 311-318.

6 Zbornik dokumenata, tom XII, " 1, 335-338.

7 Zbornik dokumena

8 Zbornik dokumenata, tom XII, " 1, 405-409.

9 Pogledi, broj 64, 1990. godine.

10 R. i Ž. Knežević, Sloboda ili smrt, 858. ta, tom XII, " 1, 367-368.

11 Zbornik dokumenata, tom XII, " 2, 665.

12 Zbornik dokumenata, tom XII, " 2, 670.

13 R. i ?. Knežević, Sloboda ili smrt, 47.

14 I. Avakumović, Mihailović prema nemačkim dokumentima, 46.

15 i 16 I. Avakumović, Mihailović prema nemačkim dokumentima, 47- 49.

17 Zbornik dokumenata, tom XII, " 2, 147.

18 Zbornik dokumenata, tom XII, " 2, 213.

19 AVII, čA, K-299, reg. br. 3\1.

20 AVII, čA, K-299, reg. br. 5\1.

21 AVII, čA, K-299, reg. br. 7\1.

22 AVII, čA, K-299, reg. br. 14\1.

23 AVII, čA, K-299, reg. br. 4\1.

24 AVII, čA, K-299, reg. br. 7\1.

25 i 26 AVII, čA, K-299, reg. br. 14\1.

27 R. Petrović Kent, četnici Istočne Srbije, 85-88.

28 Zbornik dokumenata, tom XII, " 2, 399.

29 Zbornik dokumenata, tom XII, " 1, 569-571.

30 Zbornik dokumenata, tom XII, " 1, 586-588.

2. TAJNI SASTANCI  J. B. TITA  SA USTAŠKIM MINISTROM I RIMSKIM PAPOM
Novi podsticaj za saradnju ustaša i komunista došao je sa potpisivanjem sporazuma Ribentrop-Molotov 1939. godine. Posle okupacije i rasparčavanja Kraljevine Jugoslavije aprila 1941. godine, Komunistička partija Hrvatske vodila je pregovore sa Pavelićevim režimom o svom legalizovanju u okviru "Nezavisne Države Hrvatske". Kako je Kominterna već legalizovala Komunističku partiju Slovačke u okviru Hitlerovog "Novog poretka", očekivala se dozvola i za legalizaciju Komunističke partije Hrvatske, ali situacija se menja 22. juna 1941, sa nemačkim napadom na Sovjetski Savez. 7 Ipak, komunisti i ustaše u međuvremenu potpisuju još jedan sporazum o saradnji. To vidimo na osnovu dnevnika Slavka Kvaternika, zamenika hrvatskog poglavnika Ante Pavelića, koji se čuva u Istorijskom arhivu grada Beograda, u Legatu Vicka Krstulovića, jednog od partizanskih komandanata.

Оригинални италијански документ од 14.08.1944 о сусрету усташког Папе Пије Дванаестог и Јосипа Броза Тита у Ватикану, који је пронашла др Смиља Аврамов у ватиканској архиви. Јасеновац је још 9 месеци клао србе после овог сусрета. Ово је један од милион доказа да је тито знао за Јасеновац, за то га није никад ни посетио иако се на посмртној постељи правдао да није стигао црвени усташки бан. А прошао је поред њега бар сто пута.

Један од преживелих сведока из Јасеновца »

Kvaternik je 22. aprila 1941. zapisao "Mile (Budak - prim. aut) bio ponovo kod mene. Tražio da se ubrza dogovor o suradnji sa komunistima. Poglavnik potpisao dogovor. O tome odmah javljeno Lorkoviću. On je dobio zadatak za suradnju”. 8 Sa početkom rata između Sovjetskog Saveza i Nemačke, dugogodišnje prijateljstvo komunista i ustaša našlo se pred novim iskušenjima. Ono je moralo biti skrivano od Nemaca i Italijana (ustaških saveznika koji su ratovali protiv komunizma), zatim od Zapadnih saveznika (jer su komunisti računali na njihovu podršku) i na kraju od srpskih masa (koje je Komunistička partija pokušavala da pridobije). Međutim, komunisti i ustaše nisu uspeli da sakriju svoju saradnju ni prema kome "o njoj je ostalo dovoljno dokaza praktično iz svih izvora. Kada je o osovinskom bloku reč, najpre se oglasila italijanska obaveštajna služba. Vrhovna komanda italijanskih trupa izveštena je o saradnji ustaša i komunista 28. novembra 1941. godine. Ova prva saradnja uočena je u predelima između Sinja i Knina. 9 Posle propasti "Sovjetske republike" u Užicu, komunistička glavnina prešla je u Crnu Goru, proglasivši je za novu republiku Sovjetskog Saveza, takođe uz primenu mera iz "druge faze revolucije". Masovna ubistva Crnogoraca, kao i susednih Hercegovaca, imala su za komuniste iste posledice kao i u Srbiji krajem minule godine.

Potpuno raskrinkane, njih je osvetoljubivi narod tih krajeva gonio do poslednjeg. Kada je Draža posle nekoliko meseci stigao u Crnu Goru, još je trajala akcija vađenja iz jama i sahranjivanja žrtava "crvenog terora". Žene u crnini dolazile su u njegov štab da traže osvetu. Budući redom proterivani iz srpskih oblasti, komunisti su izlaz našli u savezu sa formacijama nacističke hrvatske države, sa kojima su prvu veliku borbenu saradnju imali za vreme ofanzive protiv četnika majora Jezdimira Dangića u Istočnoj Bosni, početkom 1942. godine. Sada im je ostalo da novu "sovjetsku republiku" proglase negde u dubini "Nezavisne Države Hrvatske", pod Pavelićevom zaštitom. Najpogodnija za to, pokazalo se, bila je bihaćka regija. Zato je "Bihaćka republika" trajala duže od prethodnih. U njoj komunisti ne samo što nisu napadani od strane "Nezavisne Države Hrvatske", nego su i redovno snabdevani oružjem, municijom i ratnim materijalom. U to vreme akreditovali su jednog svog visokog funkcionera (Andriju Hebranga) za vezu sa ustašama, a jednog (Vladimira Velebita) za vezu sa Nemcima. Ta dvojica bezbedno su sedela u Zagrebu. Već smo videli da je u Zagrebu, u svojoj vili, živeo Velebitov otac, austrougarski general u penziji, ratni drug Gleza Horstenaua iz Prvog svetskog rata, dok je Andrija Hebrang još 1929. godine bio osuđivan zbog saradnje sa ustašama. "Nezavisna Država Hrvatska" je bila jedina nacistička država koja posle napada Nemačke na Sovjetski Savez nije progonila vođe Komunističke partije. Svi istaknuti funkcioneri Komunističke partije Hrvatske su preživeli rat, izuzev nekolicine Srba-komunista, koje su, preko ustaša, likvidirali sami komunisti (Rade Končar, Staniša Opsenica i drugi). 10 Početkom 1943. godine Pavelić je tajno poslao komunistima jednog svog ministra, N. Rušinovića, da izrazi "povjerenje" prema njima. Neposredan povod za slanje ovog ustaškog ministra bio je obaveštavanje partizana o predstojećoj nemačkoj Operaciji "Vajs", kako bi se na vreme sklonili. Komandant 4. zone "Narodnooslobodilačke vojske Hrvatske", Vicko Krstulović, o dolasku ministra Rušinovića pisao je 18. januara Vrhovnom štabu "Da je Pavelić poslao ministra naročito zato da nađe vezu sa partizanima, kako bi se na bilo koji način predusrela ova akcija (Operacija "Vajs" - prim. aut) i ubijanje partizana i hrvatske vojske. Ovo pregovaraše i sporazum sa partizanima mora biti apsolutno tajno pred Nemcima i Talijanima. Navodno da su stali (Pavelić i njegova vlada - prim. aut) na stanovište da država bez naroda ne vredi.

Ministar i župan (N. Leutić, veliki župan iz Omiša -prim. aut) su izrazili svoje povjerenje prema partizanima, samo se boje da ne bi u partizanskim redovima Srbi preuzeli vođstvo i da bi sutrašnja Jugoslavija opet došla pod vođstvo Srba. 11 Po prijemu Krstulovićevog pisma, na sastanak sa Pavelićevim ministrom dolazi lično Josip Broz Tito. Sastanak je bio tajan i komunisti, po prirodi stvari, ni kasnije o njemu nisu govorili. Ali, za susret komunističkog vođe i ustaškog ministra saznala je italijanska komanda iz Šibenika i o tome obavestila svoje pretpostavljene. U italijanskom vojnom arhivu u Rimu originalni izveštaj o sastanku Rušinović - Broz pronašla je dr Smilja Avramov. 12 Takođe, dr Avramov je pronašla i originalni izveštaj italijanske obaveštajne službe o sastanku Josipa Broza Tita i pape Pije Dvanaestog - dakle, istog onog pape koji je pružio podršku Anti Paveliću - u Vatikanu, 9. avgusta 1944. godine. Sastanak je održan u najvećoj tajnosti, koja je očuvana sve dok dr Smilja Avramov nije objavila ovaj dokument. Dr Avramov piše da je sastanak pape i vođe Komunističke partije Jugoslavije ugovoren još prilikom dolaska ustaškog ministra N. Rušinovića kod komunista, januara 1943. godine. Naime, u prethodnom periodu upravo N. Rušinović je bio stalni predstavnik nacističke hrvatske države u Vatikanu. Tako se iz Rušinovićeve poruke od 18. januara 1943, koju je preneo Vicko Krstulović, vidi ne samo suština razgovora J. B. Tita i Pavelićevog ministra, već i razgovora J. B. Tita i rimskog pape. Najzad, poznat je i jedan hrvatski izvor, koji stav Ante Pavelića prema partizanima definiše tačno onako kako je to šegov ministar Rušinović saopštio Krstuloviću. Pavelić je, prema ovom izvoru, rekao "Neka se iz partizana na našoj zemlji odstrane tuđinci, hrvatske partizane sve ćemo smestiti na ovu pozornicu i pogostiti ih". 13 Komunisti su posle rata sistematski uništavali kompromitujuća dokumenta, ali promakla su im im još najmaše dva - ne računajući nemačke, italijanske, britanske, američke i četničke izvore - dokaza o saradnji sa ustašama. Prvi je izveštaj zamenika načelnika Vrhovnog štaba, bivšeg kapetana Velimira Terzića, J. B. Titu od 17. januara 1943. godine. Terzić piše "Ovim ustaškim pregovaračima - parlamentarima, po mome mišljenju, trebalo bi staviti do znanja da je bezuslovno potrebno da donesu originalna - zvanična punomoćja od Pavelićeve vlade, a ne ovako od nekih raznih delegata.“ 14 O sadržaju pregovora redakcija zbornika dokumenata upućuje čitaoca na Arhiv vojnoistorijskog instituta u Beogradu, navodeći oznake dva dokumenta, što su kako proizilazi zapisnici sa sastanaka komunista i ustaša.

Međutim, ta dva dokumenta, sa oznakama AVII K-1491 reg. br 16-5 i AVII K-12 reg. br 5-1, ne nalaze se u navedenom Arhivu. Drugim rečima, ona su "preživela" akciju uništavanja kompromitujućih dokumenata, redakcija ih je pogledala i neoprezno pomenula u zborniku, a onda je neko došao i uništio ih. Poznat je još jedan ovakav slučaj. Istoričar dr Savo Skoko potražio je naređenje J. B. Tita od 14. februara 1942. godine, koje je školski primer ratnog zločina. Rečeno mu je da je po objavljivanju u jednom od zbornika došao oficir Titove garde i odneo naređenje, s obrazložešem da je "podmetnuto". 15 Međutim, četnička obaveštajna služba odmah je saznala za ove pregovore ustaša i komunista, o čemu je Draža 14. januara 1943. izvestio vladu u Londonu "Vođa komunista u Dalmaciji Bulšan poslao je bivšeg sreskog načelnika u Sinju kod komandanta ustaša da pregovaraju o zajedničkoj akciji protiv četnika. 16 Kontekst Terzićevog izveštaja od 17. januara 1943. je sledeći. Terzić je zapazio da se četnici koncentrišu u Dalmaciji, pretvarajući je u "bazu za buduće događaje", to jest za doček invazionih trupa Zapadnih saveznika. Zato je predlagao J. B. Titu "Moramo pripremiti i planski izvesti jednu operaciju na kninske četnike i došljake iz Hercegovine i Crne Gore, te da ih dobro potučemo i uništimo. Ovo bi trebalo izvesti u što kraćem roku, kako bi presekli u korenu njihove dalje tendencije i likvidirali ih sa dalmatinskog područja. U ovu svrhu mi bi mogli koristiti našu 2. diviziju i najveći deo dalmatinskih snaga, možda i jedan deo 6. hrvatske divizije, a verovatno i kompletnu“. 17 Potom sledi stavka o traženju zvaničnog punomoćja od Pavelićeve vlade, sa obrazložešem da se ustaše što duže zadržavaju u pregovorima, "kako bi nam ostalo dovoljno vremena da izvršimo pregrupisavanja snaga u cilju razbijanja i uništenja četnika". Terzić nastavlja "Zatim, kasnije, pošto bi razbili četnike, mogli bi se baciti celokupnim snagama na ustaške bande" . 18 Terzićev stav o ustašama verovatno je razlog što komunisti ovaj dokument ne samo što nisu uništili, već su ga i publikovali. Naime, nesporno je da su mnogi komunisti srpskog porekla razmišljali o ustašama kao Terzić. Međutim, tako nisu razmišljali J. B. Tito i hrvatski komunisti iz Glavnog štaba Hrvatske - dakle oni koji su istinski komandovali partizanskim jedinicama. Oni su Terziću i drugim komunistima srpskog porekla govorili da se prava akcija protiv ustaša odlaže dok se ne likvidiraju četnici - a to se oteglo na čitav rat. Skrivali su, takođe, i kontakte sa Pavelićevom vladom, poput onog sa ministrom Rušinovićem. O dolasku Rušinovića Terzić očigledno nije bio obavešten. Kontakti koje je Terzić imao sa ustašama bili su na nižem nivou, a on nije ni imao ovlašćeša za donošenje strateških odluka. Drugi dokaz o pregovorima komunista i ustaša je instrukcija J. B. Tita svojim pregovaračima sa domobranima, pisana 2. jula 1943, s tim što su oni, kako se navodi u zborniku dokumenata, pregovarali i sa ustašama. Reč je o "fingiranim napadima" komunista na domobranske i ustaške garnizone. Komunisti i predstavnici hrvatskih formacija dogovorili bi se o simuliranju borbe, jer su Hrvati morali da podnose izveštaje Nemcima za izgubljene garnizone. U ovo doba, u dogovorenim "fingiranim napadima" komunisti su zauzeli od domobrana Han-Pijesak, Vlasenicu, Olovo, Šekoviće i Kladaš. Višednevni pregovori komunista sa ustašama u Zvorniku nisu urodili plodom, pa je ovo mesto zauzeto pravom borbom (da je borba bila prava, može se zaključiti po velikim gubicima komunista). J. B. Tito se koristio svojim starim sporazumima sa hrvatskim formacijama, a očigledno i nekim načelnim dogovorom. U pomenutoj instrukciji od 2. jula 1943, tj. direktivi "za pregovore sa predstavnicima Hrvatske domobranske vojske u Istočnoj Bosni", kaže se da treba uspostaviti "što tešnji kontakt sa svima nama naklonjenim predstavnicima vojnih i civilnih vlasti" hrvatske nacističke države, navodno radi njene "dezorganizacije i razbijanja". Pregovore, koji su već zakazani, treba iskoristiti za postizanje što boljih rezultata, "kako bi to poslužilo kao primer i ostalim starešinama hrvatske vojske". Titovi predstavnici imali su da svim domobranima, oficirima, podoficirima i vojnicima, "garantuju bezbednost života i lične privatne imovine". Svima koji pređu u partizane priznaju se činovi i omogućava dalje napredovanje, piše J. B. Tito i nastavlja "Svaki onaj vojnik koji izrazi želju da iz bilo kojih razloga ne pristupi Narodnooslobodilačkoj vojsci ili da bude prekomandovan u svoj kraj, kod tamošnjih naših jedinica, izaći će mu se u susret. U ovom poslednjem slučaju biće upućen sa svojom potpunom ratnom spremom. U toku pregovora tražiti od predstavnika Hrvatske domobranske vojske da predadu u ispravnom stanju svu ubojnu spremu - ratni materijal, hranu, vozila, magacine i ostalo. U krajnjem slučaju, tj. ako predstavnici Hrvatske domobranske vojske ne pristaju na javnu predaju, pristati i na fingirani napad na njihov garnizon, gde će biti tačno ugovoren i predviđen način predaje.“ 19 Ustaše se ne pominju, ali se uputstvo odnosilo i na njih, što dokazuju pregovori sa Crnom legijom u Zvorniku. Kao i prema domobranima i ustašama, komunisti ne zadržavaju isti odnos i prema četnicima "Sve pohvatane četničke grupice odmah streljati na licu mesta", naređivao je pomoćnik načelnika Vrhovnog štaba, Velimir Terzić, 1. jula 7. diviziji. 20 U drugom naređenju 7. diviziji, poslatom istog dana, Terzić naređuje da 7. brigada ne napada četnike, jer su njene snage "nedovoljne i slabe". Vrhovni štab će, piše dalje Terzić, uputiti "za razbijanje četničkih bandi drugu jedinicu i jače snage" . 21 Upućena je jedna brigada iz 2. divizije, i to ne na običan zadatak, već "kao kaznena ekspedicija" , kako se izrazio Terzić u pismu Pavlu Iviću od 3. jula.22 "čišćenje Zvijezde planine od četničkih bandi" podrazumevalo je i konfiskaciju hrane u srpskim selima, kao što je to i ranije činjeno. Prema tome, ratna saradnja komunista sa ustašama došla je isto onako prirodno kao i njihova borba protiv četnika. I u jednom i u drugom slučaju reč je o nastavku predratne komunističke politike, kako "klasne", tako i "nacionalne". Obe te politike sistematski su negovale antisrpstvo, za račun navodno ugnjetavanih Hrvata.

Писмо логораша хрватског концентрационог логора Јасеновац комунистима, у коме они изражавају наду да нису "заборављени ни препуштени нашој судбини". Међутим, неко од комуниста је на дну писма дописао: "Не треба објављивати" ...

Pismo Draže Mihailovića ustaškom nadbiskupu Stepinacu

3. USTAŠKA CRNA LEGIJA I PROLETERSKE BRIGADE PROTIV SRBA-ČETNIKA

Kao ni u Zapadnoj Srbiji krajem 1941, komunisti nisu mogli da se održe ni u Istočnoj Bosni početkom 1942, pošto je narod tih krajeva podržavao samo svoju vojsku. A upravo ta vojska je komunistima bila trn u oku, jer su je smatrali glavnom preprekom u ostvarenju svog ratnog cilja, tj. u osvajanju vlasti. Zato je J.B. Tito 8. februara 1942. izdao naređenje da partizanska glavnina, umesto ka Sarajevu i Zapadnoj Bosni, gde su se nalazile ustaše, napade usmeri ka Istočnoj Bosni "Svi odredi treba da usaglase svoja dejstva, a to je" da se teritorija Istočne Bosne očisti od četnika i bude van svakog četničkog uticaja. 23 Komunističke snage bile su, međutim, isuviše slabe za sprovođenje ovakvog plana. Prema nemačkim dokumentima, major Jezdimir Dangić, komandant Istočne Bosne, imao je 20.000 četnika, a partizani ukupno 6.000 ljudi (lokalne jedinice plus ostaci glavnine prebegli iz "Užičke republike"). Tako komunisti donose odluku da u borbu protiv četnika krenu u saradnji sa ustašama. O tome je general Paul Bader, komandant nemačke Komande Srbije (koja je obuhvatala i Istočnu Bosnu), prvi put javio pretpostavljenima 20. marta 1942. godine "Između hrvatskih komunista, ustaša i iz Crne Gore nastupajućih delova proleterske brigade, izgleda da je postignut sporazum po kome se ove grupe ne bore jedne protiv drugih. U izveštaju od 31. marta on je imao više informacija "Ustaše, domaći partizani i na kraju nastupajuće bande iz Crne Gore bore se ovde rame uz rame protiv borbenih srpskih snaga pod Dangićevom komandom.“ 24 U zborniku dokumenata nemačkog rajha, tom XII, "2, koji su komunisti objavili 1976. u Beogradu, iz Baderovog izveštaja od 20. marta izbačena je rečenica o saradnji partizana i ustaša (str. 231-234). Međutim, u Baderovom izveštaju od 31. marta takva rečenica nije izbačena (str. 267). Verovatno je razlog taj što se "nastupajuće bande iz Crne Gore" u izveštaju od 31. marta ne nazivaju "proleterskim brigadama", kao u izveštaju od 20. marta. O ishodu borbi četnika s jedne, a partizana, ustaša i domobrana s druge strane, Bader je javio 10. aprila "Izgleda